Цитат из књиге ПАРКОВИ БЕОГРАДА

Парк, уопште, специфичан је објекат који се подиже од живог материјала. Он је у савременом граду најважнији елеменат система зеленила, значајан и као место свакодневног одмора и неопходан елемент природе. Јавно комунално предузеће „Зеленило – Београд“ стара се о јавним зеленим површинама, којих у Београду има око 3.000 хектара, а самим тим и о парковима, који су само њихов један део. Њихова укупна површина износи око 385 хектара, у оквиру које су заступљена 62 објекта, иако су неки од њих, по својој просторној обухватности, мањи од једног хектара, како се дефинише у Генералном урбанистичком плану (ГУП) – до 2021. године.

Цитат из књиге БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА

Сингидунум, Сингидон, Alba Graeca, Griechisch Weissenburg, Nandor Alba, Nandor Fejervar, Castelbianco, Alba Bulgarica, Дар ул-џихад, Београд – у различитим временским периодима називи су истог града, града који се уздиже на хриди изнад ушћа Саве у Дунав. Града који је био поприште многобројних сукоба, више пута рушен и поново грађен. Града који је био сведок успона и пропасти бројних народа и цивилизација.
„Капија Балкана“ и „Врата средње Европе“, како још називају Београд, налази се у Југоисточној Европи, на Балканском полуострву и лежи на 44049'14" северне географске ширине и 20027'44" источне географске дужине.

Цитат из књиге ДРЖАВА – БОЖЈИ ДУЖНИК - Судбина одузете црквене имовине

Законом о аграрној реформи и колонизацији из 1945. године Српској православној цркви одузето је око 70.000 хектара плодне земље и шума, као и 1.181 зграда.
Све власти до сада обећавале су враћање имовине, а тек 2006. донет је закон који предвиђа враћање одузетог. Тим законом нејака држава, после више од шест деценија, покушава да исправи једну велику историјску неправду. Законом о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама, требало би, како се наводи у члану 1, да се уреде ,,услови, начин и поступак враћања имовине која је на територији Републике Србије одузета од цркава и верских заједница, као и њихових задужбина од 1945. године“. Сличан закон Народна скупштина усвојила је и 1991. године, али тадашњи председник Србије, Слободан Милошевић, одбио је да га потпише.
Тако је држава и до данас остала божји дужник.

Цитат из књиге ЗА СТОЛОМ У СРБИЈИ

Стара народна умотворина вели: „Кажи ми чиме се храниш, па ћу ти рећи ко си и одакле си.“ Она је све мање актуелна на простору наше земље.
Србија је земља у Југоисточној Европи, на Балканском полуострву, у којој данас живи преко двадесет, именом различитих, али по много чему сличних народа и етничких заједница. Занемарујући административну поделу унутар државе, на територији Србије разликују се три културно- географске регије: панонска, централно-балканска и динарска.
Ова кућа саграђена на средини пута, угошћавала је многе народе. Неки су само пролазили или привремено боравили, а неки у њој и остајали. Различити народи као освајачи, пролазници, досељеници и суседи, утицали су својом културом на живот староседелаца, што и данас препознајемо у многим сегментима живота. Новине из других земаља доносили су и бројни домаћи интелектуалци по повратку са школовања из иностранства. Различити утицaји највише су се одразили на исхрану становништва, па тако основу кухиње овог целокупног културног појаса чине домаћи производи, уз старобалканско и старословенско наслеђе на које су се временом надовезали највише оријентални и делом средњоевропски и романско-медитерански културни утицаји.

Цитат из књиге РАСАДНИЦИ СРБИЈЕ

У нашој традицији дрво – родно и неродно – има многобројна, стварна и симболичка значења, од егзистенцијалног (за исхрану и огрев), преко ритуалног и религиозног (Божић, бадњак), до естетског – у двориштима и баштама, у парковима и зеленим површинама у градовима.
У новије време ниче све више расадника у Србији. Поједини од њих су специјализовани (малине, винова лоза, вишње, шљиве, украсно биље). Поред старих, аутохтоних сорти воћака, пуно је нових. Управо из расадника, најчешће, настају велики воћњаци, виногради, малињаци, паркови. Будућим власницима тих површина ова публикација пружа основне информације о више од две стотине расадника: где се налазе (место и општина), ко им је власник, шта производе и продају, телефоне. Поред њих, очекујемо да ће овај адресар расадника користити и онима који годишње посаде бар по једно-два стабла.
Цене у расадницима су приступачне. Преко десет садница јавора, на пример, вреди колико једна кутија цигарета!
Желимо да подстакнемо наше грађане да разним поводима посаде дрво: за рођење кћери или сина, унука или унуке; младенци за венчање, а посебно на Младенце; ђаци и студенти за крај школске године; заљубљени за почетак пролећа... И да уживају гледајући, из године у годину, своје дрво како напредује, како се развија...
Млађи нека питају старије и искусније како да посаде своје дрво. Посадите га сами, у време кад месец није млад!

Цитат из књиге БИБЛИОТЕКА КАО ЈАВНИ СЕРВИС КУЛТУРЕ

Јавне библиотеке у Србији, као темељ културе, повезане су у јединствену информациону мрежу, потпуно су компјутеризоване и оспособљене да сваком грађанину Србије, ма где се он налазио, омогуће да брзо и лако дође до жељене књиге и информације. Због тога, таквом јавном сервису културе треба обезбедити финансирање и подршку на националном и локалном нивоу, што ће оснажити улогу јавних библиотека у области цивилног друштва као виталних установа које испуњавају захтеве акционог плана е-Европе. Такође, допринеће и сталном усавршавању, економском и друштвеном развоју и културној разноликости, према приоритетима европског Манифеста о јавним библиo- текама.

Цитат из књиге ЗА КОДЕКС У КУЛТУРИ

Предлог да се у нашој средини уведе КОДЕКС ПОНАШАЊА У КУЛТУРИ настао је као неминован резултат дугогодишњих нагомиланих проблема у култури и вишемесечних анализа стања у култури данас. Изгледа да није могуће закорачити даље од почетка – од констатације да у култури влада хаос, уколико сами посленици у култури не приступе постављању ствари на своје место. То значи да би се морала, са пуно одговорности, поштовања и добре воље према својој средини и њеним културним потребама, јасно одредити правила понашања свих који се културом баве.
КОДЕКС ПОНАШАЊА У КУЛТУРИ је једини начин да се заустави продубљивање кризе у култури код нас. То је онај последњи покушај да се она одвоји од пуке отимачине, згртања новца и „засењивања простоте“. То је последња одбрана пристојности и достојанства.

Цитат из књиге ПРВА СЕЛА У СРБИЈИ

Село у Србији дуго је било окосница њеног привредног развоја, најзначајнија војничка база из које су се регрутовали истински борци за слободу и независност, оно је било и најшира основа већине политичких странака и њихова најмасовнија „гласачка машина“, оно је неговало најбоље чуваре националне културе и традиције, али и било извориште највећих умова који су пронели име Србије широм планете. И поред тога, српско село је најчешће препуштано само себи. Његове заслуге су брзо заборављене, а потребе занемариване. Од њега се само тражило, а ретко му се давало. Заборављали су га и школовани синови (јер, ко са калдрме и асфалта да залази у блато, а из комфорних станова у тескобне, мрачне и мемљиве кућице, чак и кад су их у њима чекали они којима су за све били дужни).

Цитат из књиге САБОРИ У СРБИЈИ

Друштвени живот у Србији вековима није могао да се замисли без сабора. Та веома стара манифестација народног живота води порекло из древне историје Јужних Словена. Из  племенских скупова развили су се државни сабори, и о њима постоје подаци још из раног средњег века. Увек су сазивани и организовани ради договора и доношења одлука о mногим државним, политичким и црквеним питањима, као што су крунисање владара, проглашење закона, потврђивање привилегија, или одлучивање о рату, унутрашњој и спољној политици. О сабору су израђиване традиционалне регуле којима је све било  одређено до појединости, па се зато готово никад нико није ни осмелио да самовољно одступа од тих одлука.

Цитат из књиге ВАШАРИ У СРБИЈИ

Вашари и сабори су, као ретко које друштвене установе у нас, вековима одражавали суштинске особине српског народног бића и представљали јавну сцену живота у правом смислу речи. Вашари су поред значајне друштвене функције обухватали и религиозно-духовну, као и привредну страну народног живота, нарочито у периоду од средине XIX века. Они су одувек подразумевали и јавно дејство етичких норми традиционалног друштва.
У публикацији је дат кратак осврт на историјске изворе о вашару, његовом настанку и развоју, а анализирана је и његова функција у одговарајућим историјским периодима у Србији. Текст је илустрован примерима из теренске грађе са етнолошких и културолошких истраживања у скоријој прошлости.
Такође су назначене промене које вашар као институција доживљава последњих деценија. На крају је наведен попис занатлија и њихових производа, као и актуелни календар вашара у Србији.