Цитат из књиге ДР ДРАГИЋ ЈОКСИМОВИЋ

Генерације људи у Србији 19. и 20. века, заступајући демократске, либералне идеје, биле су прогоњене, затваране или теране у емиграцију. Многи од њих су и главом платили своје залагање за демократију и владавину права. У опирању репресији ни једна жртва није им се чинила превеликом.
Као критеријуме за избор тих личности издвојили смо:
1. Идејно залагање за парламентарну демократију и поштовање људских права.
2. Деловање у складу са својим политичким уверењима, а без спровођења репресије над својим неистомишљеницима, уколико се нису користили терористичким методама борбе.
3. Жртвовање за демократију, упркос тортури, прогонима, затварањима, претњама и ликвидацијама због демократских уверења.

Нисам хтео да им се уклоним с пута, а још мање да им се поклоним, па нека буде шта хоће, ја их се не бојим.

Адвокат др Драгић Јоксимовић храбро је бранио људе у свим већим политичким процесима које су организовале комунистичке власти после Другог светског рата. Био је угледни политички лидер и посланик Демократске странке. Због својих уверења и бескомпромисне оданости слободи осуђен је 1949. Убрзо је, на робији, окончао свој живот у нехуманим условима сремскомитровачке казнионе.
Рођен је 5/17. јуна 1893. у варошици Бачини, срезу Темнићком, округу Моравском, у скромној али угледној породици трговца Милића Јоксимовића. Основну школу завршио је у родном месту, а по свршетку гимназије у Крушевцу и Београду уписао је Правни факултет. После успешно окончаних правних студија у Београду, 1922. одлази на стручно усавршавање у Немачку, где стиче докторат економско-финансијских наука у Франкфурту на Мајни.

Цитат из књиге ХОДОЧАШЋЕ БОРИСЛАВА ПЕКИЋА

Борислав Пекић је један од највећих српских књижевника, политички дисидент, доследан и беспоштедан борац за људске слободе. Његов богат уметнички опус не може се потпуно разумети без увида у дубљи историјско-социјални контекст у којем је настао. Пекићев филозофски морални кредо и посвећеност идеалима либералне демократије тесно су испреплетани са његовим уметничким прегнућем и духовном одисејом. Наслеђени строги морални кôд једног брђанина, лична храброст, љубав према слободи, отпор сваком насиљу, којег је био сведок и жртва од најраније младости, оживели су у лику Борислава Пекића.

Цитат из књиге ДР ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДИСАО БОРБОМ

Много је политичара у историји модерне Србије који су зарад својих идеја и политичке борбе робијали, да би потом ступили на власт, са које су, са мање или више успеха, остваривали своје политичке циљеве.  Има, свакако, и оних који су своје  вртоглаве политичке  успоне претварали у робијашку завршницу. И једни и други су се везивали за разне политичке струје и били господари или слуге (или истовремено и једно и друго) разних политичких режима, бавећи се, притом, понајчешће и успешно политичким манипулацијама. Професор Драгољуб Јовановић  је редак пример доследног политичара у Србији, слободног политичког стрелца, роба и бескомпромисног браниоца сопствених политичких идеја и ставова, каквих у нашој модерној историји можемо набројати на прсте једне руке, који су своју политичку доследност и искрену веру у идеје које су заступали плаћали под свим политичким режимима.

Цитат из књиге ДОМОВИНА ЈЕ СЛОБОДА МИХАЈЛО МИХАЈЛОВ

Михајло Михајлов није био дисидент из комунистичког покрета, отпадник Партије или човек из структуре власти страдао у чисткама, каква је била већина прогоњених у време Титовог режима. Смелим интелектуалним отпором комунистичком тоталитаризму био је тада ближи оној правој дисидентској опцији у земљама Источне Европе неголи многим дисидентима у Југославији који су живали државне плате и пензије служећи као фасада „либералном комунизму“. Михајлов скромно воли да каже да није био никакав херој већ да је само хтео да се слободно бави својим послом. Међутим, пошто га је напао и сам Тито људско достојанство му је налагало да се брани, да и даље доследно износи своје мишљење. Ипак, овај бескомпромисни дисидент неоправдано је остао у сенци много познатијег Ђиласа, бившег високог функционера КПЈ, на кога је била усмерена пажња светске јавности (због политичких потреба Запада и неке врсте отворене претње Титу да не скреће с курса антистаљинизма). Михајловљева беспоштедна побуна и устајање у заштиту људских права, без обзира на идеологију, како српских десничара, актера Хрватског пролећа, тако и Ђиласа као социјалреформисте, па све до ибеоваца, сведочи о његовом доследном и искреном либерално- демократском ставу, кантовској парадигми да сваки човек има право на политичко мишљење и делање ако не угрожава иста права другог човека.